jutros sam dočekao izbor novog predsednika skupštine srbije, iako nikako nisam planirao da čekam jutro u onako neinspirativnom društvu. kako je dobro poznato da je toma nikolić novi predsednik skupštine srbije, neću se previše baviti njime. fascinirali su me likovi iz dss, koji su pali tako nisko da glasaju za kandidata srs, a još me više fascinira činjenica da demokratska stranka – boris tadić – ne shvata da odgovornost leži (i) na njegovim plećima. za nedelju dana ističe rok za formiranje vlade, a bokiju nije jasno da činjenica što je njegova stranka dobila 23 odsto glasova (naravno, od izašlih građana sa pravom glasa – kako je izlaznost bila 60 %, to znači da je otprilike svaki šesti stanovnik srbije sa pravom glasa svoje poverenje ukazao ds-u) nikako ne znači da ima pravo da se inati sa (dokazano shizofrenom) dss. ako postoji odgovornost, onda je interes srbije iznad interesa partije. ako nije tako, kako stvari zapravo stoje, onda nek’ se manu priče o evropi, demokratiji i sličnim misaonim imenicama. niko od njih nije dobio 50 % glasova, ali je odgovornost za brzinu priključenja naše nesretne zemlje evropi 100% na njima. ukoliko dođe do novih izbora, jasno je da će profitirati radikali. zaista se u vazduhu ponovo može osetiti miris izolacije, a ovaj put za sebe znam da sigurno neću čekati 2020. van evropske unije (sic!).

napomena: autor nije glasao ni za jednu od pomenutih stranaka.

inače, sve ide po planu. nečijem. još mesec dana do kraja predavanja, u ponedeljak idem na studijsko putovanje u zagreb. poseta tamošnjim medijskim postajama i postrojenjima. more to follow. poslednje subote aprila obeležili smo pola godine od kada ciko nije sa nama. izgleda je im’o dojavu.

Labels: akademija, ciko, izbori, srbija